Област реке Темштице или Темске, као и само село истоименог назива на Старој Планини, иако надомак најпрометније балканске магистрале која повезује Блиски Исток и Централну Европу, остала је вековима готово непозната.
Назив Темско, Темска – нејасан је, могуће пресловенског, келтског порекла. Како је област реке Темштице доста забачена и беспутна, на средњовековним картама често је и означавана различитим исквареним варијантама локалног имена, Tempesca, Tempesta (из чега су следили и погрешни закључци о значењу – наводно од латинског бура, олуја)
Читава област од утоке реке Темштице у Нишаву па према њеним извориштима на обронцима Старе Планине била је међутим насељена још у доба Римљана. О томе сведоче многи локалитети и археолошки налази који се данас чувају у пиротском музеју. Жртвеници, нагробни споменици, топоними. Назив Тумба (на латинском гроб, споменик) за необичну геолошку појаву окомитих стена преко пута каснијег средњовековног градића Темско, само је један од њих.[1]
Од локалних средњовековних споменика важна је капелна црква св. Николе у селу Станичење, подигнута још у 14. веку, као и оближња некропола у којој су били сахрањени поједини чланови бугаске царске породице. Богати прилози и златоткане одежде били су предмет темељних истраживања.
У позном Средњем веку, после пада Бугаског царства под Турке и Косовског боја, област реке Темштице по први пут се изричито спомиње као шумовита и беспутна област у којој су живели одметници и разбојници.
Локалитет Темско, као средњовековни градић на истоименој реци, спомиње се први пут у Житију деспота Стефана Лазаревића које је написао Константин Филозоф. У несигурно време када Турска доминација над Балканом још није била утврђена, уследио је изненадни пораз Османлија од стране монголског кана Тамерлана. После катастрофалне погибије султана Бајазида у битци код Ангоре, 1402. године, дошло је до распре између његових синова Мусе и Сулејмана око наслеђа престола. Извесни Новак Караљук, данас готово непозната личност, искористио је општу пометњу и како извор каже на хајдучки начин пљачкао Турске куће и складишта у широкој области имеђу Старе и Суве Планине.
На захтев новог султана Сулејмана I да му ухвати и преда тог разбојника и преда опљачкане предмете, српски деспот Стефан Лазаревић одбио је тврдећи да тај човек као разбојник живи у шумама те му није могућно ухватити га. Осим чињенице да се српска Деспотовина почетком 15. века протезала до саме долине реке Темска, још је интересантнија била реакција Турака који су 1409. године освојили град Темско, како га наш извор назива. На тај поход пошао је и сам султан Сулејман I.
Сам град, тачније утврђење, налазило се на неприступачном и шумовитом месту где река Темштица прави готово потпун круг. На узвишењу које локално становништво назива Трапезица (од грчког сто, сточић) на самом врху се и данас могу наћи остаци средњовековног локалитета. То би значило да је тврђава Темско била сазидана још током 14. века ако не и раније, вероватно у саставу рубних утврђења западних области Бугарског царства.
Осим и данас видљивих остатака масивних камених зидина у кречном малтеру, унутар градића постојали су и остаци живописане капелне црквице невеликих димензија – 4 са 3 метра. На жалост, многобројне легенде о злату и драгоценостима везане за овај локалитет довели су до његове девастације током нестручних и илегалних ископавања. Темељи црквишта су у последњих неколико година више пута прекопавани и готово уништени, као и остаци фресака које су красиле локалитет још током 90тих година 20. века. На том месту налази се данас само камени крст – оброк посвећен св Петру и Павлу, а клесан у време изградње пута и хидроцентрале (мислим 1928. године)
После турских освајања током 15. века, сасвим је непозната даља судбина градског насеља под називом Темско. Међутим, чини се да је локално становништво посвећено понајвише сточарству знатно напредовало, будући да је у непосредној близини средњовековног утврђења, током друге половине 16. века подигнут и Темачки манастир св. Ђорђа. На пар километара од пута Пирот Књажевац, уз саму реку Темштицу, манастир је свакако био подигнут пре 1576. године када је објекат живописан, али врло је могуће да је изграђен на темељима неке много старије грађевине.
Манастир је складна грађевина моравског стила, сазидан од локалног материјала, речних облутака у кречном малтеру. Сам стил градње као и осликавање фресака изведено у складу са тада владајућим канонима Пећке патријаршије, под чијом је јурисдикцијом манастир био. Припрата, дозидана половином 17. века, сведочи о континуираном економском напретку као и о хармоничним односима између Пећке патријаршије као покровитеља ове задужбине и турких власти у дужем временском периоду.
Тајна успешног економског развоја, осим у плодности локалног земљишта, богатству шумског покривача и пашњака, лежала је и у посебном геогоморфолошком саставу земљишта, а нарочито у рудном благу којим ова планинска област обилује. На пет километара од данашњег села Темска налази се место звано Рудиње, а у непосредној близини је и брдо звано Јаловик. Оба термина блиско су везана за рудокопњу. Што је још значајније, у 17. веку постојала је значајна дубровачка рударска колонија на источној страни Старе планине. Тридесетак километара Северо-источно од Темачког манастира, налазило се насеље под називом Чипровец, данас у Бугарској.
Ископавање великих количина руде сребра довело је до подизање значајне дубровачке насеобине у том месту које се налази на Источној страни Старе планине . Чипровец је са Западним областима био повезан путном комуникацијом преко планинског превоја Павлов крст.[2] Каравански пут чији се остаци понегде још могу видети, водио је преко места Топли До ка Темској, местимично усечен у стену и пратио је десну страну кањона Топлодолске реке, настављајући даље долином реке Темштице.[3] Код села Станичења пут се настављао на велику друмску магистралу којом се могло ићи ка Нишу, Прокупљу и даље ка Дубровнику. Развијена локална мрежа путева говори о живим економским везама овог краја и других удаљених области Балкана у 16. и 17. веку.
Међутим, током Великог бечког рата, на самом крају 17. века, дошло је до наглог прекида просперитетног развоја који је завршио пљачком и пустошењем. Наиме када су становници Чипровца, махом католици, подговорени од стране Беча подигли устанак у ишчекивању победничке аустријске војске која се приближавала долином реке Мораве, одговор Турака био је одлучан. Извесни Имре (Емерик) Текели, мађарски протестант и најамник у служби Турака, повео је казнену експедицију на Чипровец. Она је започела уништењем овог насеља а потом настављена прогањањем његових становника који су спас потражили бегством ка долини реке Темштице. Како запис из припрате Темачког манастира говори, том приликом разорен је (око 1688-89. године) и сам манастир који је потом сасвим запустео. Тек 1701. године извесни игуман Партеније обновио је монашку заједницу у манастиру Темска.
Село Темска, спомиње се на данашњем месту тек током друге половине 19. века, када га поједини српски путописци описују као „велико и лепо село; куће су мале, плочама покривене; људи су врло вредни.“[4] Други опет, описују је као неугледу насеобину блатњара покривених каменим плочама од пешчара са просторијама у којима су обитавали и мештани и њихова стока. У селу се налазила само једна камена грађевина, кула која је припадала извесном Турчину спахији, локалном господару. Село Темска се налазила на самом путу Књажевац (Гургусовац) Пирот на истоименој реци, а прелаз преко ње организован је постављањем два широка брвна која су се ослањала на импозантну стену која је штрчала на централном месту речног корита (на истом месту где се данас налази камени мост).
Током Првог српско-турског рата, 1876. године, Черкези су опленили Темачки манастир, а по предању том приликом био је убијен и манастирки игуман, којег су бацили с горњег спрата манастирких конака. Иза самог манастира, налази се гроб капетана Милутина Карановића који је погинуо при операцијама српске војске и ослобађања града Пирота од Турака, у зиму 1877. године.
Одмах по ослобођењу и присаједињењу Кнежевини Србији, 1878. године, Темска је као највеће насеље области Висок формално добила статус среског места. Међутим, што услед незгодне путне везе са Пиротом која је током зимских месеци често бивала прекинута, што услед непостојања погодних објеката за смештај среских власти, столица среза налазила се заправо у Пироту, при окружном начелству. Према попису становништва из 1879. године, село је имало 176 кућа, 235 пореских глава, 518 женских и 517 мушких становника, све укупно 1035 житеља од чега само 6 писмених.
[1] Налази бакарног новца из периода римског цара Теодосија I (393-395) нађених у околини овог локалитета, сведоче у прилог тврдње о позноантичкој прошлости ове области.
[2] Пут је пролазио између узвисине Три кладенца и Миџора, као највишег врха Старе Планине, на 2169. метара надморске висине.
[3] Топлодолска река настаје утоком Затрапске и Врле реке, код самог места Топли до.
[4] Мита Ракић, Из нове Србије, Отаџбина 1880, књ 5, св. 20, 600-609.
Аутор: др Владимир Јовановић
Темска/Temska 