Почетак » Чувари Старе планине » Selo žrtvovano na oltaru investicija

Selo žrtvovano na oltaru investicija

Preuzeto sa lokacije http://www.bilten.org/?p=20133

Nemanja Pantović 20.09.2017

Foto: N1

Posljednjih meseci u Srbiji su zaredali protesti vezani uz postupke investitora. Takav razvoj događaja predstavlja problem za vlast koja cijelu svoju “razvojnu” politiku temelji na pogodovanju stranom kapitalu preko leđa lokalnog stanovništva. Donosimo priču iz sela Rakita koje je poprište jednog od sukoba.

Selo Rakita, skriveno između planina pirotskog okruga, jedno je od zaboravljenih naselja u Srbiji. Udaljeno nekoliko kilometara od bugarske granice, bez škole, lekara i pošte, čini se da je Rakita samo još jedan prostor egzodusa seoskog stanovništva koje napušta južne krajeve zemlje. Međutim, višespratne građevine koje danas većinom stoje napuštene svedoče o vremenu kada je selo bilo primer kapitalističkog “razvoja” u Srbiji.

Rakita je nekad imala prugu, školu, bioskop, policijsku stanicu, kafanu i lekara, a već 1926. i struju – sve zahvaljujući rudniku Jerma iz koga se vadio kameni ugalj i vijugavom privatnom prugom odvozio tri puta dnevno do Sukova, te odatle do Pirota. Kvalitet i količina uglja privukli su privatni kapital Eskontne banke Beograd. Banka je zarad rukovođenja poslom u rudniku osnovala akcionarsko društvo “Jerma A.D.” koje je organizovalo eksploataciju rude i postavilo prugu. O privlačnosti investicije govori i činjenica da je kralj Aleksandar Karađorđević bio jedan od akcionara u rudniku.

Od uglja se živelo i umiralo, okno je gutalo ljudsko meso, a zauzvrat napajalo selo od 700 stanovnika. Crni plodovi zemlje su hranili radnike rudarske kolonije i bogatili deoničare, špekulante i aristokrate. Da je i kulturni razvoj prve Jugoslavije bio vođen interesom investitora pokazuje činjenica da je prvi jugoslovenski dugometražni igrani film Rudareva sreća (1929.) hrvatskog reditelja Josipa Novaka, poručen od strane Eskontnog društva zarad promocije njihovog kapitalnog ulaganja, snimljen u Rakiti.

Skoro vek kasnije, prugu i rudnik je progutala divljina dok o sudbini preostalih 200 stanovnika sela opet odlučuje investitor iz Beograda. Danas on ne donosi šine i radna mesta već preti da će radovima na hidroelektrani uništiti opštinski put i tako zatvoriti poslednji prozor sela ka ostatku sveta. Mini hidroelektranu koja se gradi u susednom selu Zvonce hraniće planinski potoci čija će korita ostati suva nakon što voda bude preusmerena kroz kilometre cevovoda koji će biti ukopan u planinu. Rakita će time izgubiti svoj jedini potok i pojilo za seoske životinje. Potok toliko bitan za selo da je na geografskim kartama obeležen kao Rakitska reka – iako je širok svega par metara.

Selo se bori, a investitor se češlja

Ono što seljake brine više od gubitka potoka jeste činjenica da će ostati bez puta. “Cevovod će od našeg sela do hidroelektrane biti dugačak oko 4 kilometra, cevi će delom ići koritom reke a delom će biti ukopane ispod puta. Za taj put smo mi skupljali kamen a kasnije tri puta išli u Niš dok nismo dogovorili da se delimično asfaltira 1996.” Ivan Mladenov sa svojih 59 godina jedan je od nezaposlenih meštana. “Mi smo ovde ili penzioneri ili primamo socijalu”, govori Ivan, seoski učitelj koji je ostao bez radnog mesta kada je škola zatvorena. Preostala (malobrojna) deca iz sela odlaze u školu u susedno Zvonce. “Tim putem stižu brašno i so u seosku prodavnicu, četiri puta dnevno tuda prolazi kombi koji odvozi decu u školu. Među nama ima dosta starih i bolesnih koji tuda idu u Zvonce kod doktora. Onda je tu i potok koji je za nas reka, na njemu poje stoku oni koji je imaju, u njemu su i vodena bića, ne znam šta će sa njima biti. Plašimo se da će se planina odroniti kada mašine krenu da rade, put će svakako biti blokiran zbog radova a kada završe ukopavanje cevi u planinu puta neće ni biti.”

Na grafičkom prikazu pripremljenom za potrebe projekta od strane biroa “Iveks Plus” d.o.o. iz Babušnice, po porudžbini investitora Gorana Belića iz Beograda, može se videti putanja kojom će proći cevi – iznad i ispod puta toliko značajnog za opstanak sela. “Mi nemamo ništa protiv hidroelektrane, potrebna je struja i treba da se radi ali niko nas ništa nije pitao. Oni su trebali na vreme da misle i da pitaju nas građane šta mislimo i da li možemo bez puta. Odbornici ćute kao zaliveni, znali su oni da mi ne možemo bez puta ali ih to nije zanimalo.”

Odbornik u Skupštini opštine Babušnica Saša Zlatanov se uzda u investitora: “Za investiciju od 1,3 miliona evra neće dopustiti da im sutra cevi padaju u reku. Oni to rade vrlo ozbiljno.” Dodaje de je potreban dogovor sa investitorom kako bi zajedno sa opštinom finansijski učestovao u obnovi puta nakon završetka radova. S obzirom da su rešenja i dozvole pribavljeni još 2013. a radovi počeli u septembru 2017. pitanje je da li će se investitor žuriti da završi sa samim radovima. Ne postoji čak ni tabla projekta na gradilištu koja bi uverila meštane da neće dočekati zimu bez puta. Za razliku od nepredvidivih potreba kapitala, svakodnevne i neodložne potrebe celog sela ne mogu da čekaju. Nakon što im je opštinska vlast okrenula leđa meštani su organizovali seoski zbor i doneli odluku da napišu peticiju. Njihov zahtev da se trasa cevovoda pomeri, solidarno potpisan od strane svih stanovnika sela, odnet je u opštinu.

Na pitanje da li su spremni da zaštite put Ivan odgovara: “Mi smo spremni da branimo put, nemojte da mislite da mi želimo nasilje. Nemamo druge, moramo da branimo put, ugroženi su nam životi.” Rešeni su da njihovo selo ne postane pustinja, naselje bez ljudi kakvih u južnoj Srbiji ima sve više. Između popisa stanovništva 1948. i 2011. broj naselja sa manje od 100 stanovnika u ovoj regiji porastao je sa 24 na 693.

I dok broj praznih kuća raste, Vlada nastavlja da romantizuje ruralni način života i propagira revitalizaciju sela podsticanjem zadrugarstva i otkupom praznih kuća za mlade bračne parove u nadi da će podstaći “održiv i ravnomeran razvoj”. Koliko god subvencije u novcu i kvadratima prostora možda bile dovoljne za neke, one neće rešiti akutnu krizu sa kojom se suočavaju ruralni krajevi. Privatizacija, komadanje i posledično zatvaranje industrije u gradovima uticalo je na prestanak nabavke sirovina i poluproizvoda iz manjih naselja.

Borba ili nestanak

Gašenje mašina dovelo je do gašenja seoskih zadruga i poljoprivrednih gazdinstava. Nekada živa mesta, ranije umrežena u privredni sistem SFRJ, našla su se “bogu iza leđa”, jednom kada su te veze presečene ratovima i restauracijom kapitalizma. Mere štednje i migracije stanovništva koje su usledile značile su manje državnih ulaganja u škole, bolnice, infrastrukturu, a za mnoga sela potpunu geografsku izolaciju i socijalnu nevidljivost; osnovne pretpostavke da oni koji i dalje na njima žive budu gurnuti u zagrljaj investitora koji donose “rad i razvoj”. Na tom oltaru Vlada je spremna da žrtvuje sudbine preko 200 meštana Rakite.

Nisu samo nevidljiva sela pod udarom samovolje države i kapitala. Degradiran položaj radništva potvrdio je i skorašnji primer u fabrici obuće u italijanskom vlasništvu Euroin koja u vojvođanskom gradu Kula zapošljava par stotina radnika i radnica. Investitor je optužio zaposlene – koji su otvorili bolovanje usled bolesti razvijenih zbog svakodnevnog udisanja lepka i farbe, u hali bez ventilacije i zaštitnih maski – da foliraju. Lekari su stali uz zaposlene kada je investitor poželeo da protivzakonito pristupi njihovim zdravstvenim kartonima, dok se inspektor rada, kao i njegove kolege u prošlosti, zauzeo za poslodavca, pravdajući njegov potez.

Selo Rakita je samo jedan primer nezadovoljstva koje se godinama gomila i sve češće manifestuje, ali i nedugo potom ugasi; i dalje izolovano i nepovezano sa drugim borbama, sa nedovoljnom snagom, podrškom i političkom vizijom da parira sistemski poduprtom procesu tranzicije koja preti da isporuči i poslednje trunke javnog i prirodnog dobra u ruke investitora.

Sve češće možemo da čitamo o radnicima i radnicama koji u Goši, Fijatu, Juri, Gorenju, Geoksu ili nekoj drugoj firmi u stranom vlasništvu dižu svoj glas protiv odnosa prema radnicima koji podseća na romane Dikensa i Zole. Aprilski protesti nakon predsedničkih izbora; otvoreno nezadovoljstvo novosadskih studenata; inicijative protiv investitorskog urbanizma i letnji radnički štrajkovi koji su izvojevali delimično bolje uslove rada svedoče o promenama u svesti masa koje su spremne da pokažu svoje neslaganje. Njima, kao i meštanima Rakite i zaspolenima Euroina manjka političke prakse, i to ne bilo kakve, već organizovane, promišljene, vođene ciljevima programskog karaktera, one prakse koja ima potencijal da poljulja visoku granu na kojoj sede investitori i njihovi pobornici na vlasti i time pripremi oštricu kojom će ona biti odsečena.

Advertisements